У уторак 24. септембра у Завичајном музеју Рума одржана је пројекција документарног филма "ЖУТИ АУТОБУС" ауторке Радмиле Тодић - Вулићевић.
У Руми приказан филм о свакодневици српске деце на КиМ
У Завичајном музеју Рума синоћ је приказан документарни филм "Жути аутобус", који говори о животу деце у јужној српској покрајини.
Филм приказује живот и школовање 1,500 ученика из 22 села, који сваког дана жутим аутобусима путују до школе у Грачаници и Лапљем Селу и натраг до куће. При основним школама у Грачаници и Лапљем Селу, смештене су све средње школе измештене из Приштине. Аутобуси пређу преко 1.000 километара дневно.
Ауторка филма, песникиња и хроничарка Радмила Тодић Вулићевић, радила је у Општини Грачаница као економиста у сектору за јавни градски превоз, a за свој филм каже да је то прича о достојанству и трпљењу на један посебан начин.
"Ја сам желела да покажем достојанство живљења тих људи, јер у свакој кући је неко путовао тим аутобусом. Нема роптања, нема незадовољства, него је на лицима те деце осмех иако живе у тешким условима. Материјална средства за снимање филма нисам имала, али сам имала јаку жељу да покажем ту причу свима", поручује Радмила.
Зорана Лазић се "жутим аутобусом" возила од 2002. до 2006. године, као ученица Економско-трговинске школе, која је из Приштине измештена у Лапље Село. Данас је економиста и ради у Општинској управи у Грачаници и каже да Радмила није само редитељка овог импозантног примера живота младих људи у условима гета.
"Поред тога што је она реализовала филм у тешким условима, она је наша духовна мајка која нас је тад окрепила и оплеменила својим искуством и вером која је бескрајна. Ја сам дошла у својству ученика који се некада возио тим аутобусом и неко ко је из тих лоших околности искључиво изнедрио огромну снагу и да је просто та ограниченост од нас, данас са поносом могу да кажем, створила праве и достојанствене људе који се још увек боре и бориће се за Косово и Метохију. Оно што је интересантно и специфично за те околности јесте то што смо на почетку 2003-2004. године ишли жутим аутобусима, али под пратњом безбедоносних возила Кфора који је био у нашој околини. Жути аутобуси су свуда у свету заштићени својом бојом, а ми смо ишли под пратњом, морали смо да слушамо њихову сигнализацију и да будемо још опрезнији", каже Зорана.
За Марију Караџић, наставницу српског језика и књижевности у Грађевинско - саобраћајној школи у Грачаници нема дилеме - жути аутобуси су симбол страдања српског народа.
"Жути аутобуси су за мене ти неми хероји и тихи сведоци свега што се дешавало од 1999. године до данас. Они су баш као и народ измештени из Приштине доживели сличну судбину. Жути аутобуси и даље возе децу, у међувремену су пристигли и плави аутобуси, мало старији али боље опремљени, сада заједно возе", тихо казује Марија.
Директорица Завичајног музеја Рума Бранислава Коњевић наглашава да је филм веран приказ тужне стварности у нашој јужној покрајини.
"Настојимо да негујемо везе културних и образовних институција северне и јужне покрајине. Имамо сарадњу са музејем у Косовској Митровици и са Филозофским факултетом из истог града. Радмила је била љубазна да се одазове нашем позиву, да дође у Руму и да нашој публици, кроз своје документарно остварење, из прве руке прикаже какав живот Срби, а посебно млади, имају доле на КиМ", каже Бранислава и додаје да је у плану да се Музеј из Косовске Митровице до краја године представи изложбом у Руми.
Филмска критика је оценила да "Жути аутобус" пружа драгоцен увид о почецима, услед рата прекинутог школства, прогрона над свиме што је у то време било српско. Отвара могућност за нове приче о поновном обнављању и успостављању здравственог система и првих српских медија који су били окосница обнављања живота на простору централног Косова после рата 1999. године.
